Bajka o decaku i ptici

Nekada davno ziveo je jedan tuzan i usamljen decak. Bio je sam samcit, bez igde ikoga. Ziveo je na pustom ostrvu, okruzen samo krosnjama drveca i plavetnilom mora. Dane je provodio cekajuci da se smene oseka i plima, i posmatrajuci izlaske i zalaske Sunca.

Jednoga dana, sazali se Bog na njega i podari mu jednu pticu da mu pravi drustvo. Ali, ne bilo kakvu pticu. Bila je to do tada nepoznata vrsta, najlepsa ptica koja je ikada postojala. Prvi put od Postanka Sveta, Bog je odlucio da ljudima podari novo, savrseno bice, preneto iz Raja, da ih podseti da su cuda jos uvek moguca.

Decak je bio van sebe od srece. Poprvi put se smejao, treptao iznutra od radosti i sijao od zadovoljstva. Posmatrao je pticu sa iskrenim odusevljenjem, pitajuci se da li nesto ovako lepo moze biti stvarno, ili on ipak sanja. Osecao se jako cudno, kao da je ceo zivot bas cekao ovu pticu, da je bilo mozda sudjeno da ceo zivot provede sam, izdvojen od svih, jer je mozda bas takav trebalo da saceka ovu pticu, cist i neukaljan, jer je i sama ptica bila takva. Osecao je da je ptica dosla i ispunila veliku prazninu u njemu koja je zjapila od kada zna za sebe. Oduvek je za sebe mislio da je jedno veliko NISTA, velika praznina koja je imala opnu, telo, neko fizicko oblicje koje je toj praznini ipak davalo neki oblik, mozda upravo zato da bi jednog dana jedna ptica u moru praznina videla bas tu njegovu, da taj vakuum popuni i nacini od decaka pravo ljudsko bice. Konacno, decak je osetio da je konacno njegov zivot dobio smisao. To se videlo u sjaju njegovih ociju i sirokom osmehu. Kada mu je sletela na dlan, ptica ga upita:

- Zasto si tako srecan?

- Zato sto sada znam sta je moj cilj.- odgovori decak.

- A koji je to tvoj cilj?

- Pa da te cuvam do kraja zivota.

Sledece jutro, izlazak Sunca je bio lepsi nego ikada, i decak je tada shvatio da su svi prethodni izlasci bili, u stvari, pripreme, i da tek sada Sunce ispunjava svoju svrhu, da obavlja zadatak zbog kojeg je stvoreno, a to je da obasjava ovu divnu pticu. I ne samo Sunce, citava priroda kao da je bila podredjena ptici. Najednom, decak je poceo da primecuje i druga bica, druge ptice i zivotinje cijeg postojanja nije ni bio svestan. Kao da je dolazak ptice potpuno promenio ceo njegov svet. I tada se decak uplasio. Posmatrajuci sve vise pticu, shvatio je da je isuvise nistavan, jednostavan, da bi mogao biti deo njenog zivota. Shvatio je da je ptica isuvise savrsena da bi dopustila da je on cuva i pazi, jer joj ne moze obezbediti ono sto ona zasluzuje. Njegov tek izgradjen svet se srusio brze nego sto je mogao da zamisli. Bol je bio nepodnosljiv, i rastao je sve vise i vise. Ali, on nije zeleo da ptica to primeti. Sve vreme ju je gledao sa osmehom dok su suze koje su kapale iznutra, svojom vrelinom przile njegovo srce. Iako su minuti provedeni sa pticom unosili kratkotrajnu radost i boju u njegov sve crnji svet, noci je provodio u suzama pitajuci se kako srce prezivi onda kad iskreno zelimo da nas vise nema.

Decak je pokusao da se druzi sa drugim pticama i zivotinjama koje su se sada nalazile oko njega, ali nije mogao. Svi ostali su bili potpuno beznacajni i nezanimljivi u poredjenju sa njegovom pticom. Kao da je ona njegova druga polovina, da je svet jednostavno tako napravljen, da bi decak i ptica bili zajedno. Pitao se zasto je Bog kod njega pogresio, zasto je pticu ucinio savrsenom, a njega prosecnim, toliko nesavrsenim, da se ni uz sav trud ovog sveta ne moze ni pribliziti savrsenstvu ove ptice. I onda je odlucio da umre.

Nekoliko dana nije ni prilazio ptici, skriven u prikrajku je posmatrao kako ce se ona ponasati dok njega nema, nadajuci se da ce ga potraziti, pozvati, pokazati mu da joj je stalo do njega, i tako ga spasti smrti. Ali, ptica se ponasala koa da decak nije ni postojao, kao da nije svaki atom svoje snage utrosio da je ucini srecnom. Vreme je provodila druzeci se sa nekima koji su se prema njoj odnosili kao prema obicnoj ptici, ne shvatajuci da pred sobom imaju skoro bozansko bice. Njega ptica nije ni pomenula.

Dani su prolazili, a ptica ga nije pozvala. Sacekao je smrt m potpuno miran i spokojan.

- Zar se ne plasis sto sam dosla po tebe? – upita ga Smrt.

- Ne. Miran sam poput mora koje upravo gledam.

- Zar ti nije zao sto tako mlad umires zbog jedne obicne ptice?

- Naravno da ne. Ovih par dana koje sam zbog nje ziveo vrede vise nego 100 zivota koje bih ziveo za nekog drugog.

Da li ste normalni?

Kao sto je svima vama poznato, zivim u jednom malom mestu, takoreci selu, koje sa sobom nosi sve ono sto jedna mala sredina podrazumeva. Suzene vidike. Ogranicenost, kako teritorijalnu, tako i duhovnu. Nakon sto sam, po ko zna koji put u zivotu, oznacen kao cudak, ludak, neko ko nije sasvim cist u glavi, zapitao sam se: Sta je normalno?

Ne verujem da se razmisljanje ljudi mnogo razlikuje izmedju urbanih i ruralnih sredina, jer vise ne zivimo u vremenu kada smo odseceni jedni od drugih, vec su nam svima zivoti isprepleteni, i ceo svet je postao jedno globalno selo. Medjutim, u sledecim redovima cu se bazirati i osloniti iskljucivo na svoju okolinu, iz razloga sto sam informacije koje cu navoditi prikupio iz iste. To nuzno ne mora da znaci da do istih zakljucaka nisam mogao doci i, recimo, posmatrajuci ljude u nekom velikom gradu.

Nije da mi smeta to sto me ponekad nazivaju ludakom. Naprotiv. Navikao sam se na to, od malena su me gledali popreko. Kada sam bio dete, bio sam cudan jer sam vise voleo da sedim u kuci i gledam filmove i slusam muziku, neko da jurcam po ulici. Kada sam krenuo u prvi razred, bilo je cudno sto sam vec citao i cirilicu i latinicu. Kroz nize razrede su me cudno gledali jer sam svake nedelje isao u bioskop, i to potpuno sam. Nisam shvatao da se u bioskop ide jednom mesecno i to sa roditeljima ili babom i dedom.

Kada sam krenuo u peti razred, bilo je cudno sto ne umem da igram fudbal. Niti zelim. U sedmom je bilo cudno sto nisam poceo da jurim devojke. I sto ne pljujem po ulici. Takodje, postojala je jedna stvar zbog koje nisam bio shvacen celog zivota, od svoje seste godine, i koja istim intezitetom traje i danas. Moje ceste posete biblioteci, za koju mnogi mestani ni ne znaju da postoji u Titelu, i moje strastveno iscitavanje svega sto mi padne pod ruku.

Tako sam se navikao da pojedini gledaju sa cudjenjem, ili nekada i nekim mnogo jacim i tezim osecanjima. I prestalo je da me bude briga. No, ovaj put sam se zaista zapitao kako je potrebno da se ponasas da bi te oznacili kao normalnog. Posmatrajuci one za koje je dokazano da su normalni, dosao sam do sledecih otkrica.

Dakle, normalno je:

1) Normalna je bilo koja stvar koja nas dovede do odredjene kolicine novca, bez obzira kakve su posledice. Moralne ili fizicke.

2) …raditi od 7 do 3 svaki dan na poslu koji ne izaziva nikakvo zadovoljstvo, sve vreme se zaliti na isti i pljuvati ga, ali ga nikad ne promeniti, samo da bi se otislo u penziju jednog dana.

3) …sve sto zelimo da radimo ostavimo za dane kad odemo u penziju, kada shvatimo da nemamo energije ni za sta, i onda umremo od dosade.

4) …porediti ko ima koliku kucu, kola, novca na racunu, patike, farmerke, i ostale prolazne materijalne oblike, umesto posmatrati ljude kroz njihove unutrasnje osobine.

5) …ismevati osobe koje, umesto za novcem, tragaju za necim sto ce ih ciniti srecnim i zadovoljnim, bez obzira na zaradu.

6) …uvek misliti da su roditelji u pravu, “jer su nas oni rodili”.

7) …vencati se, imati decu, kucu i bar dva psa, jer je to svrha zivota. Ukoliko, ne daj Boze, kazete da vi to prosto ne zelite, bolje da se sami prijavite u neku mentalnu ustanovu.

8) …ostati u braku cak i kada ljubav nestane, zbog dece. (koja kao da ne prisustvuju svadjama i tucama)

9) …udariti svoju zenu. Uostalom, ona je na to i spremna, cim je zena.

10) …slepo verovati u sve sto procitas ili cujes. Pogotovo u Dnevniku.

11) …smejati se kada ti se place. Plakati kada ti se smeje. Skrivati svoja osecanja.

12) …pratiti modu, cak i kada izgleda smesno i kada je neudobna.

13) …mnogo ulagati u spoljasnju lepotu, pritom se ne zanimajuci za unutrasnju.

14) …ici u Crkvu, moliti se Bogu i postovati sva pravila religije iako nisi siguran da zaista verujes, ali to tako treba. Tako je i tvoj deda radio.

15) …cutati i prihvatati sve sto ti se kaze, nijednog trenutka se ne zapitati zasto se i zbog cega sve to radi.

16) …jesti u odredjeno vreme, iako nisi gladan.

17) …napasti profesora koji ti je saopstio da tvoje dete bezi sa casova i maltretira drugu decu. Ne moze on tebi da prica, valjda ti najbolje poznajes svoje dete.

18) …verovati da poznajes svoje dete i da samo ti ucestvujes u njegovom vaspitanju.

19) …gledati nesto zato sto svi gledaju, slusati nesto zato sto svi slusaju, iako se tebi licno to ne dopada.

20) …da te svi smatraju slabim, ranjivim i povodljivim ako si dobra i pristojna osoba koja postuje druge.

21) …da te smatraju kukavicim ili pickom zasto sto ne volis da se bijes.

22) …da obuces suknju velicine kaisa i svim apokazes dupe, ali ako te neko uhvati za to isto dupe, onda “tu perverznu svinju treba kastrirati”.

23) …da muskarac koji ima mnogo devojaka bude smatran frajerom, a devojka koja ima mnogo tipova bude smatrana kurvom. Takodje, zene koje u zivaju u sexu i nakon 30te godine su kurve.

24) …da ne pricas o sexu, niti bilo cemu sto ima veze sa sexom, ako ga neko pomene, treba da se sablaznis i pogledas u zemlju. Bez obzira sto ga upraznjavas cesto i sa kime god stignes.

25) …ne smes da glasno govoris sta mislis. Tvoje misljenje mora da se slaze sa svim ostalim misljenjima, a ako se razlikuje, zadrzis ga za sebe.

26) …ne smes se nikada izdvajati iz mase.

27) …javno se hvaliti kako u zivotu nisi nikada procitao knjigu, i time se ponositi. Ismevati svakoga ko to radi, zato sto je pacenik.

28) …praviti se da sve znas cak i kada nemas pojma, i ubedjivati druge da si ipak najpametniji.

29) …uvek, za sve sto radis, prvo pomisliti sta ce drugi reci, kako ce to oceniti, da li ce te ispljuvati, da li je to u skladu sa njihovim nacelima… Ipak ti zavisi od njih.

30) …pre podne piti kafu sa komsijom, a popodne raditi sve da mu crkne krava.

Ove je, ukratko, skup nacela kojima se treba vladati da bi bili normalni. NOT! “Normalnost” je ono sto se podudara sa shvatanjima vecine. To ne mora nuzno biti ono sto je najbolje ili najlogicnije, vec ono sto odgovara kolektivnim zeljama i potrebama. Svako ljudsko bice je drugacije, posebno, sa sopstvenim zeljama, nagonima, teznjama, ali nam svima drustvo namece jedan zajednicki obrazac ponasanja, a mi se najcesce ni ne zapitamo zasto je to tako. Bolesno je kada neko sebe prisiljava da bude isti kao drugi, jer to predstavlja nasilje nad prirodom i izaziva psihoze, neuroze, frustracije… Bolesno je biti isti. Isto tako, bolesno je ne privatati razlicitost.

Nespojivo razdvojeni

Ljubavi moja…

kako mi je cudno da ti kazem “ljubavi” posle svega. Ta rec ne pripada ovom svetu. Ta rec je bila deo nekog proslog sveta, NASEG sveta, sveta u kome smo ti i ja bili jedno, sveta koji je postojao da bismo zajedno po njemu hodali. On je sada negde na dnu ovog okeana napustenih, lebdi na periferiji moje duse jer ja jos uvek cuvam secanje na njega. Pokupio sam delove koje si ti bacila jer ne mogu tek tako da bacim nesto sto sam smatrao svrhom svog postojanja.
Nisam ja stvorio svet, mila, a voleo bih da jesam, jer bih tada mogao da potpuno preuzmem krivicu za ono sto se medju nama desilo. Nisam ga stvorio, i zalim sto nisam, jer bih ga tada stvarao bez tebe. Ili bez sebe. Samo bi jedno od nas postojalo, i ova pismo bi bilo pisano mastilom iz necijeg tudjeg pera, a ne kapima krvi moga srca. Bili bismo nespojivo razdvojeni.
Primecujes, jedina, da ti se i dalje obracam neznim recima, i tepam ti isto kao ranije. Cudis se? Pitas se kako te ne vredjam, nazivam te pogrdnim imenima i pljujem na sve sto smo zajedno imali? Ne mogu ja to, mila. To bi bilo kao da na sebe pljujem. Ja ne zaboravljam koliko sam bio spreman da umrem za tebe, samo da ti nikada ne osetis bol. Ne zaboravljam koliko sam bio srecan kada me poljubis. Niti koliko sam bio srecan sto jednostavno postojim uz tebe.
Secas li se kako sam ti drzao ruku dok ne zaspis? I kako sam ti ljubio onaj mladez na vratu koji nam je oboma licio na srce? Ili kako sam ti stavljao glavu u krilo dok citam, a ti mi milovala kosu i zasmejavala me svojim tumacenjem onoga sto sam ti naglas procitao? Oduvek si imala svoja tumacenja za sve, sopstvenu prizmu kroz koju si gledala na svet, kao neki uvrnuti kaleidoskop koji, umesto da prikazuje vesele oblike, izvrce sve na pogresnu stranu. Ali, meni to nikada nije smetalo. U mojim ocima te nijedan kaleidoskop nije mogao naciniti losom.
Pricao sam ti o napitku o kom sam mastao kao dete. O carobnom napitku koji daruje vecni zivot, i kako bih jednu polovinu popio ja, a drugu bih dao svojoj srodnoj dusi kada je pronadjem. Da naslonim svoje vreme na njeno, pa da vecnost jos duze traje. Ta je polovina tebi bila namenjena. Ne bih se morao brinuti kada cu te naci, jer bih svoju polovinu odavno ispio. Mogao sam te zauvek cekati.
Ne mozes da zamislis koliko sam se puta zapitao u cemu je on bolji od mene. Ubijao sam sebe nocima, svaki put sve vise ponistavajuci svoje dobre strane, dok ne postanem potpuno ogoljen, samo obicna olupina koja stoji naspram Apolona, uzvisenog u svojoj lepoti i vrlinama. Koliko sam samo zeleo njegovo telo, pa da i za mnom uzdises. Koliko mu samo zavideo na pravilnom i blistavom osmehu zeleci isti takav pa da i mene ponosno pokazujes svima, kao sto njega sa ponosom setas kroz grad. Zeleo sam da imam njegov novac, koga se inace gadim, pa da ti kupim sve sto ti on kupuje. Ja sam ti oduvek poklanjao samo sebe, ali u mene nisi mogla da stavis skupocene svakodnevne sitnice niti da me nosis oko vrata uz crnu haljinu. Haljinu koja upija tvoje suze kada te on uvece ostavi i vrati se ujutru. Zato i ne trazim da mi vratis srce. Cuvaj ga. Trebace ti, kad tvoje pukne.
Idem sada, mila. Idi i ti. Vreme je da se rastanemo za sva vremena. Iako si odavno otisla, drzao sam tvoju senku i dalje uz sebe. Mozda iz navike, kao zvaka koja izgubi slast, ali je ipak i dalje zvaces. Mozda sam te i dalje ostao zeljan, mozda mi je falilo jos malo vremena sa tobom. A mozda je to tako i trebalo da bude. Mozda je sada pravi trenutak da za tobom zakljucam vrata i kljuc dam nekom drugom…

Sa tobom - i na kraj sveta...

Bog ju je spustio iz Raja pravo u moje ruke. Nenadano. Neocekivano. Oduvek sam ziveo u uverenju da se velike, epohalne stvari desavaju uz posebne okolnosti, sa velikom popmpom, ili muzikom u pozadini. Ali, ona je dosla tiho i necujno. Kao kada prosjak pronadje iznenada novacnicu besciljno tumarajuci sivilom zivota. Stajala je pored mene, nezna i slatka, odbegla iz mog sna. Lako, kao da bere jabuke, uzela je moje srce i stavila ga pored svog. Zanemeo od lepote, pustio sam je da u mojim ocima vidi koliko sam je godina cekao, kolike noci probdeo i dane prodangubio cekajuci je da sleti na Zemlju. U njenom pogledu sam video, kao film, sve prethodne zivote koje smo proziveli zajedno. Ni ovaj nece biti izuzetak, pomislio sam. Poljubio sam je nezno, dodirujuci je kao da je od stakla. Mirisala je na med i mleko, a usne su joj imale ukus bozanskog nektara. Pruzih joj ruku polako, kao da joj pruzam sebe.

-Idemo? – upitah.

-Sa tobom, i na kraj sveta.

Nisam znao kuda cemo, ali to nije ni bilo bitno. Sa njom je svaki put bio onaj pravi. Dok je korakom merila grad, primetio sam da su sve sive ulice bile sasvim sporedne do casa dok Ona nije njima prosla. Gledajuci je, setih se stiha jednog velikog pesnika: “Boze, ovo je sazvezdje za Nju provincija…” I jeste bilo tako.

Usla je u sobu stresajuci sneg za koji sam ja tek tada primetio da pada. Ja sam bio potpuno suv, jer je vrelina mog srca otapal svaku pahulju pre nego sto i padne na mene. Grejao sam je rukama, prevlaceci prstima po njenom licu nezno kao gudalom po zicama. Violine su svirale bajku nase ljubavi. Zaspali smo zagrljeni. Ujutru mi je usnama otvorila oci, a ja sam joj privio glavu na svoje grudi, da tako ususkani, zajedno cekamo vecnost…

Gospodinu pomiluj

Trenutno u svetu postoji oko 5000 registrovanih katolickih svestenika koji su pedofili. Smatra se da bar jos toliko nije otkriveno. Zrtve su deca koja su u katolickim skolama, kao i sva ostala koja dolaze u Crkvu i zapadnu svestenicima za oko. Ako njih pitate, siguran sam da bi vam rekli da su deca flertovala sa njima. Sram ih bilo, ko li ih je tako ucio!
Kardinal Jozef Racinger, trenutni papa, pre par godina doneo je interni dekret kojim se stite ovakvi slucajevi, tj. svaki svestenik za koga se otkrije da je opstio sa detetom. Interesantno je da ta odluka stiti samo svestenike, dok zrtva osim zastrasivanja i primoravanja na diskreciju ne dobija nista drugo. Kao i drugi koji pokusaju da pomognu zrtvi. Za one brbljivije je odobren budzet od oko 7 miliona $, ukoliko traze da im se kupi cutanje. Gresni svestenici se premestaju u drugu parohiju nakon otkrivanja. Verovatno da lakse prebole raskid.
Takodje, niko spolja ne moze imati uvid u te spise, te je tako onemogucena identifikacija manijaka. Kardinali su priznali da svesno stite pedofile, i da nijednog nisu prijavili policiji. Ipak su to casni ljudi, svestenici. Boze moj.
Najgora stvar, koja bar meni stvara sumnu prema dobrim namerama Crkve, jeste ta da je Vatikan dao azil pojedinim svestenicima protiv kojih su podnete optuznice, te oni sada ne mogu da krivicno odgovaraju. Dok se njihove zrtve bore da nastave zivot, oni odmaraju u hladu Svete stolice.
2002. godine u USA je otkriveno 4500 svestenika koji su silovali decu. Nemojte se cuditi ako niste culi tu vest, bila je kratko aktuelna.
Evo samo dva monstruma, cisto da nekog spomenemo:

Otac Oliver O’Grejdi – Seksualno je zlostavljao decu duze od 20 godina, i za to vreme silovao oko dvadesetoro dece. Jednog decaka je silovao vise od 100 puta.
Voleo je mrsavije decake. Palili su ga penisi decaka, zeleo je da ga dodiruju njima. Kod devojcica je uzivao vise u gledanju nego u dodirivanju, pogotovo kad nose kratke suknje.
Osudjen je na 7 godina i oznacen kao patoloski pedofil kome je neophodan konstantan nadzor. Posto mu je sudjeno u USA, nakom izlaska iz zatvora odlai u Irsku, gde nije registrovan kao pedofil, niti prijavljen jer je pod zastitom Crkve, te moze slobodno da se druzi sa decom.

Otac Marsisio – Svestenik iz Meksika. Osim sto je radio u crkvi, poducavao je decu i drugim stvarima (nemojte odmah da pomislite na “ono”, prvo ih je ucio da sviraju gitaru). Drzeci casove gitare, ostvarivao je bliskiji odnos sa decom koja dolaze u crkvu. Neki od njih kasnije dobili priliku da vezbaju i neki drugi instrument, koji je malo vise duvacki.
Baka jednog od silovanih decaka (ili da kazem, jednog kome je sviranje u frulu dobro islo), resila je da prijavi slucaj. Odustala je od tuzbe zbog pritiska Crkve, i osude okoline koji su smatrali njen postupak bogohulnim. Decaka, koji je imao 5 godina, poceli su da zovu “svestenikova zena”.
Svestenik je na kraju ipak osudjen na 15 godina. Pronasli su njegov dnevnik, gde je zapisivao svoje zrtve, kao i profil idealnog deteta: 7-10 god, , muskog pola, siromasni, po mogucstvu bez oca (da im nadoknadi ocinsku figuru), emotivni, mirni…

Znao sam da je Crkva produzetak Bozje ruke na zemlji,ali nisam znao da se i tom rukom moze masturbirati.
U svetu postoji na milione vernika koji spas, utehu, podrsku traze pod okriljem Crkve. Ako je to vetar koji nam duva u jedra, ovaj brod ce potonuti brze nego Titanik.
Znao sam da Crkva stiti mnoge stvari i mnoge tajne, ali ovo je bilo van granica mog poimanja. Kada se pokvario moralni kompas Crkve? Ili smo mi pogresno uceni, mozda se na taj nacin (osim pojedinih intimnih delova) produbljuje vera? Ili postaje cvrsca (opet bih spomenuo pojedine delove tela, ali necu da bogohulim)?
Da li neko brine o toj deci? Sumnjam da bi bilo ko od njih mogao da zaboravi casove veronauke, i da nastavi kao da se nista nije dogodilo. Ili da se smeju i opet odu u crkvu. Posle se ljudi pitaju zasto je sve vise ateista, agnostika i drugih alternativnih vidova vere.
Ovakve stvari ce se desavati sve dok i dalje budemo odbijali da priznamo da se to desava, ili bar da se ne desava kod nas. I dok budemo osobe koje prolaze kroz to diskriminisali i izopstavali iz drustva, kao da su krive.
A ako me neko zbog ovoga bude smatrao gresnim, siguran sam da negde postoji svestenik koji ce mi rado pomoci da se vratim na pravi put.